Udruženje za kulturu povezivanja Most Art Jugoslavija Zemun, 2024.

21 cm, 125 str.

meki povez, latinica

ISBN: 9788680640907

Pre ravno 100 godina, 1924., pisao je Miroslav Krleža: „Danas, jedanaest godina pošto je napisana, knjiga Dimitrija Tucovića o Albaniji nije od svoje aktuelnosti izgubila ni slova”. Milovan Đilas je 1946. pisao: „Utoliko je žalosnije što je ova knjiga danas skoro potpuno zaboravljena, naročito među mlađim generacijama.”\ Danas, posle 110 godina, Kosovsko pitanje je dostiglo istorijski vrhunac, a, na pragu je rešenje koje za sve stanovnike Kosova može biti konačno, iako će za ostatak jedne Srbije još sledećih 110 godina verovatno ostati nacionalna trauma. Da bi se ta trauma lečila neophodno je da ta Srbija otvori oči i sagleda sve ono na šta je žmurila, bar 110 godina, od objavljivanja ove Tucovićeve knjige do danas.\ Umesto da se bolna iskustva zločina počinjenih u Drugom Balkanskom ratu u ime oslobađanja od viševekovne turske vladavine, diktature i pljačke u Kraljevini, ponovljenih stradanja u drugom svetskom ratu i posle njega, prevaziđu, Đilasova konstatacija iz 1946. o zaboravljenoj knjizi je ostala na snazi, a konačan rezultat je bio ponovni rat na Kosovu i zločini iz 1999. godine.\ U ovom izdanju objavljuju se i Krležin i Đilasov tekst koji nude novo čitanje danas, kad nema više državne zajednice Jugoslavije u kojoj je postojanje Kosova bilo održivo, kad nema političkog sistema koji se zasnivao na idejama internacionalizma, socijalne i kulturne emancipacije. Srbija se posle raspada Jugoslavije vratila na političku i ideološku poziciju iz 1914. pa i tu treba tražiti razloge za definitivno osamostaljivanje Kosova u nezavisnu državu.\ Stavovi srpskih socijaldemokrata pred početak Balkanskih ratova su ostali zabeleženi u evropskoj istoriji kao antiratni, ali je njihov značaj i ugled u tadašnjem međunarodnom pokretu posle Prvog svetskog rata bačen u zasenak politikom Kominterne i revolucionarnih boljševičkih doktrina. Dimitrije Tucović je poginuo na početku rata, a Dragiša Lapčević je posle perioda okupacije odbio na nastavi svoj politički angažman jer u novoosnovanoj KPJ nije video izvorne vrednosti evropske socijalne, demokratske, sindikalne, levice. Zbog toga je, o čemu sa žarom i ideološkom isključivošću piše Đilas, bio u nemilosti zvanične istoriografije posle Drugog svetskog rata, a jedna od posledica jeste marginalizacija i političkih vizija koje su iz današnje perspektive možda nudile mnogo bolja rešenja jugoslovenske krize od onih koja su primenjena u ratovima 1991-1995. \ Bez obzira na to što je praksa prevazišla mnoge ideološke stavove i verovanja sa početka prošlog veka, današnje čitanje ove dokumentarne istorijske građe daje mogućnosti rađanja nekih novih vizija koje u budućnosti nude razna moguća demokratska rešenja, sva osim onih proverenih – ratnih. A rat, na žalost, sa pozicije vlastodržaca, i dalje ostaje moguće rešenje koje, kao Damoklov mač, visi nad narodima Balkana.